Dokumentacija -Sredstvo indentifikacije i verifikacije

Dokumentacija je svaki prenosivi materijal koji se koristi za opisivanje, objašnjenje ili uputstvo u vezi sa nekim atributima objekta, sistema ili postupka. Kao što su njegovi delovi, montaža, instalacija, održavanje i upotreba. Dokumentacija se može dostaviti na papiru, na mreži ili na digitalnim ili analognim medijima. Kao što su audio trake ili CD-ovi. Primeri su korisnički vodiči, formulari, pomoć na mreži i brzi vodiči. Papirna ili štampana dokumentacija postala je manje uobičajena. Dokumentacija se često distribuira putem web stranica, softverskih proizvoda i drugih onlajn aplikacija.

Dokumentacija koja je skup nastavnog materijala ne treba se mešati sa naukom o dokumentaciji, proučavanjem snimanja i pronalaženja informacija.

Razvoj dokumentacije može uključivati izradu nacrta, formatiranje, podnošenje, pregled, odobravanje, distribuciju, ponovno objavljivanje i praćenje, itd., a sazivaju ga povezani SOP u regulatornoj industriji. To također može uključivati stvaranje sadržaja od nule. Dokumentacija treba da bude lahka za čitanje i razumijevanje. Ako je predugačak i preopterećen, može biti pogrešno shvaćen ili zanemaren. Trebalo bi koristiti jasne, sažete riječi, a rečenice ograničiti na najviše 15 riječi. Dokumentacija namijenjena široj publici treba izbjegavati rodno specifične termine i kulturološke predrasude. U nizu procedura, koraci treba da budu jasno numerisani.

Istorija

Jedna od najranijih poznatih referenci na dokumentaciju bio je dokument koji je služio u ulozi sličnoj pasošu. Nalazi se u hebrejskoj Bibliji, koja datira otprilike od 450. godine pre nove ere. Tu se navodi da je Nemija, podanik koji je služio persijskog kralja Artakserksa I, zatražio dozvolu da otputuje u Judeju. Kralj je odobrio dopuštenje i dao mu pismo za „guvernere s one strane reke“ tražeći siguran prolaz za njega, dok je putovao kroz njihovu zemlju.

Artašastra (oko 3. veka pre nove ere) pominje propusnice izdate po stopi od jedne maše po prolazu za ulazak i izlazak iz zemlje. Poglavlje 34 Druge knjige Artašastre bave se dužnostima Mudrađakše (doslovno: nadzornika pečata) koji moraju da izdaju overene propusnice pre nego što osoba može da uđe ili izaći iz sela.

Pasoši su bili važan deo kineske birokratije još u Zapadnom Hanu (202. p. n. e.-220. godine), ako ne i u dinastiji Ćin. Za njihovo izdavanje zahtevani su detalji kao što su starost, visina i telesne karakteristike.[8] Ovi pasoši (džuan) određivali su mogućnost osobe da se kreće po carskim krugovima i kroz kontrolne tačke. Čak su i deci bili potrebni pasoši, mada su deci od godinu dana ili manje koja su bila pod nadzorom svoje majke verovatno bila izuzeta.

U srednjovekovnom Islamskom kalifatu, oblik pasoša bio je bara’a, potvrda za plaćene poreze. Samo ljudi koji su platili zekat (za muslimane) ili džiziju (za dimine) mogli su putovati u različite regije kalifata; stoga je bara’a priznanica bila „osnovni pasoš”.

Prvi pasoši

Etimološki izvori pokazuju da je izraz „pasoš” korišćen za srednjovekovne dokumente koji su bili potrebni da bi se prošlo kroz kapije (ili „porte”) gradskog zida ili da bi se prošlo kroz teritoriju. U srednjovekovnoj Evropi takvu dokumentaciju su stranim putnicima izdavale lokalne vlasti (za razliku od lokalnih građana, kao što je to savremena praksa) i uglavnom su sadržale spisak varoši i gradova kroz koje je imao dozvoljeno da uđe ili prođe. U celini, dokumenti nisu bili potrebni za putovanje do morskih luka, koje su se smatrale slobodnim zonama, ali su bili potrebni dokumenti za putovanje u unutrašnjost iz morskih luka.

Kralj Henri V Lankaster je zaslužan za ono što neki smatraju prvim pasošem u savremenom smislu, kao sredstvo koje pomaže njegovim podanicima da dokažu ko su u stranim zemljama. Najranije spominjanje ovavih dokumenata nalazi se u Parlamentarnom aktu iz 1414. godine. Godine 1540, davanje putnih isprava u Engleskoj postalo je uloga Državnog veća Engleske, i otprilike u to vreme se počelo sa korišćenjem izraza „pasoš”. Godine 1794, izdavanje britanskih pasoša postao je posao departmana državnog sekretara. Carska skupština u Augzburgu iz 1548. zahtevala je od javnosti da se poseduje carska dokumentacija za putovanje, uz rizik stalnog izgnanstva.

Brzo širenje železničke infrastrukture i bogatstva u Evropi početak sredine devetnaestog veka dovelo je do velikog povećanja obima međunarodnih putovanja i posledičnog jedinstvenog širenja pasoškog sistema tokom približno trideset godina pre Prvog svetskog rata. Brzina vozova, kao i broj putnika koji su prelazili više granica, otežali su sprovođenje zakona o pasošima. Opšta reakcija bila je ublažavanje pasoških zahteva.Kasnije u devetnaestom veku, i sve do Prvog svetskog rata, pasoši nisu bili potrebni za putovanja unutar Evrope, a prelazak granice bio je relativno jednostavan postupak. Shodno tome, relativno mali broj ljudi imao je pasoše.

Liga naroda i konferencija o pasošima

Godine 1920. Liga naroda je održala konferenciju o pasošima, Parisku konferenciju o pasošima i carinskim formalnostima.Smernice za pasoše i opšti dizajn brošure ishod su ove konferencije, a zatim su konferencije 1926. i 1927. godine.

Iako su Ujedinjene nacije održale konferenciju 1963. godine o putnim ispravama, iz nje nisu proizašle smernice za pasoš. Do standardizacije pasoša došlo je 1980. godine, pod pokroviteljstvom Međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva (engl. International Civil Aviation Organization]] (ICAO)). ICAO standardi uključuju standarde za mašinske čitljive pasoše. Takvi pasoši imaju sekciju u kojoj su neki od podataka koji su inače napisani u tekstualnoj formi napisani kao nizovi alfanumeričkih znakova, štampani na način pogodan za optičko prepoznavanje znakova. Ovo omogućava graničnim kontrolama i drugom osoblju angažovanom na aktivnostima sprovođenja zakona da brže obrađuju pasoše, bez potrebe za ručnim unosom podataka u računar. ICAO je objavio dokument Doc 9303 Mašinske čitljive putne isprave, koji je tehnički standard za mašinske čitljive pasoše. Novi standard se bavi biometrijskim pasošima.

Oni sadrže biometrijske podatke za potvrdu identiteta putnika. Kritične informacije pasoše su uskladištene na malom RFID računarskom čipu, slično informacijama pohranjenim na pametnim karticama. Poput dela pametnih kartica, dizajn knjižice pasoša zahteva ugrađeni beskontaktni čip koji može da čuva podatke digitalnog potpisa kako bi se obezbedio integritet pasoša i biometrijskih podataka.

Dokumentacija – Vrste

Lična dokumentacija, kao što su lične karte, važan je aspekt savremenog društva. Ova dokumentacija služi kao sredstvo identifikacije i verifikacije. Pomažući da se utvrdi identitet pojedinca i status državljanstva. Postoji nekoliko vrsta lične dokumentacije koje postoje, od kojih svaka služi određenoj svrsi.

Jedna od najčešćih vrsta lične dokumentacije je lična karta koju je izdao državni organ. Ove kartice obično izdaje nacionalna vlada. Sadrže ime osobe, fotografiju, datum rođenja i jedinstveni identifikacioni broj. Lične karte koje izdaje vlada koriste se u različite svrhe, kao što su glasanje, dobijanje socijalnih usluga i pristup državnim zgradama.

Pasoši su još jedan važan oblik lične dokumentacije. Ove dokumente obično izdaje nacionalna vlada i služe kao dokaz identiteta i statusa državljanstva osobe. Pasoši su neophodni za međunarodna putovanja, jer omogućavaju graničnim službenicima da provere identitet i državljanstvo osobe pre nego što im dozvole ulazak u stranu zemlju.

Vozačke dozvole su još jedan uobičajeni oblik lične dokumentacije. Ove kartice izdaje vladina agencija i koriste se za verifikaciju identiteta osobe i privilegija vožnje. U mnogim zemljama vozačke dozvole takođe služe kao primarni oblik identifikacije i mogu se koristiti za aktivnosti kao što su otvaranje bankovnog računa ili kupovina alkohola.

Ostale vrste lične dokumentacije uključuju izvode iz matične knjige rođenih, venčani list i kartice socijalnog osiguranja. Izvod iz matične knjige rođenih služi kao dokaz identiteta osobe i datuma rođenja. Dok se venčani list koristi za pravno priznavanje braka para. Kartice socijalnog osiguranja se izdaju u mnogim zemljama i sadrže jedinstveni broj socijalnog osiguranja osobe, koji se koristi za praćenje njihove zarade i doprinosa programima socijalnog osiguranja.

RFZO vantelesna oplodnja – Dokumentacija

RFZO, odnosno Republički fond za zdravstveno osiguranje Srbije, pokriva određene vrste potpomognutih reproduktivnih tehnologija (ART) uključujući vantelesnu oplodnju (IVF) i intracitoplazmatsku injekciju sperme (ICSI). Ako razmišljate o ovim tretmanima, mora da se obezbedi dokumentacija kako biste se kvalifikovali za pokriće.

Prvi korak je da dobijete uput od svog lekara opšte prakse ili ginekologa. Oni će morati da dostave pismeni uput koji pokazuje da imate zdravstveno stanje koje zahteva potpomognute reproduktivne tehnologije.

Kada dobijete uput, moraćete da zakažete sastanak sa specijalistom za fertilitet koji će proceniti vaše stanje i obezbediti plan lečenja. Moraćete da pružite medicinsku dokumentaciju, kao što je vaša medicinska istorija i rezultati dijagnostičkih testova, specijalisti za fertilitete. Oni će koristiti ove informacije da bi odredili najprikladniji tok lečenja.

Ako specijalista za plodnost preporuči IVF ili ICSI, mora da se obezbedi dodatna dokumentacija da biste se kvalifikovali za pokriće od RFZO. Ovo uključuje potvrdu o neplodnosti, koju mora izdati licencirana medicinska ustanova koja ukazuje na to da vam je dijagnostikovana neplodnost. Takođe ćete morati da dostavite dokaz o braku ili zajedničkom životu, jer su ovi tretmani pokriveni samo za parove.

Pored potvrde o neplodnosti i dokaza o braku ili vanbračnoj zajednici, mora da se dostavi i druga dokumentacija RFZO-u da biste se kvalifikovali za pokriće. Ovo uključuje kopiju vaše preporuke, plan lečenja i procenu troškova lečenja.

Važno je napomenuti da RFZO pokriva samo određeni broj IVF ili ICSI ciklusa. U zavisnosti od vašeg uzrasta i zdravstvenog stanja. Trebalo bi da se konsultujete sa svojim specijalistom za plodnost da biste razumeli ograničenja pokrića i sve troškove koje možete imati iz svog džepa.

Lična karta

Dokumentacija kao što je lična karta je javna isprava kojom državljani dokazuju identitet unutar matične države. Lična karta služi i kao dokaz o drugim činjenicama koje su u njoj sadržane. Ako je to određeno međunarodnim ugovorom, lična karta može da služi i kao putna isprava. U većini evropskih država, lična karta je obavezna za posedovati i nositi sa sobom nakon što osoba napuni određen broj godina (najčešće kad osoba postane punoletna, u nekim i ranije, npr. u Belgiji sa 12 godina). A neke države dozvoljavaju da se nosi pasoš ili vozačka dozvola. Neke države izdaju lične karte, ali ne zahtevaju da se poseduje (Austrija, Italija,…). Dok neke uopšte nemaju obrazac lične karte (Ujedinjeno Kraljevstvo, Kanada).

Ukoliko osoba odbije da pokaže ličnu kartu policiji ili ne poseduje ličnu kartu, dobija novčanu ili zatvorsku kaznu.

Neke države izdaju lične karte izdaju stranim državljanima i licima bez državljanstva sa odobrenim stalim boravkom.

Zvaničnici zaduženi za sprovođenje zakona tvrde da lične karte olakšavaju nadzor i potragu za kriminalcima. I zato podržavaju univerzalno usvajanje ličnih karata. U zemljama koje nemaju nacionalnu ličnu kartu, postoji zabrinutost zbog projektovanih velikih troškova i potencijalne zloupotrebe visokotehnoloških pametnih kartica.

U mnogim zemljama, a posebno u zemljama engleskog govornog područja, kao što su Australija, Kanada, Irska, Novi Zeland, Velika Britanija i Sjedinjene Države, ne postoje obavezne lične karte koje izdaje vlada za sve građane. U Irskoj, Odeljenje za poslove zapošljavanja i socijalne zaštite (DEASP) ne smatra irsku kartu javnih službi vidom nacionalne lične karte. Mada mnogi smatraju da ona to u zapravo postaje, bez javne rasprave ili čak zakonodavne osnove.

Dokumentacija – Pasoš

Dokumentacija kao što je pasoš je putna isprava koju izdaje država njenim državljanima da radi prelaska državne granice, putovanja i boravka u inostranstvu. Kao i povratka u matičnu državu. Pasoš dokazuje njegovom nosilac identitet u inostranstvu i da je državljanstva države izdavanja pasoša. Pasoš sadrži sledeće informacije o nosiocu: ime i prezime, pol, datum i mesto rođenja, sliku i potpis. Kao i druge informacije (koje zavise od države do države). Reč pasoš dolazi od stare mađarske reči paszus , koja je pak izveden od nemačke reči Pass.

Nosilac pasoša je dužan da nestanak dokumenta bez odlaganja prijavi nadležnom organu za izdavanje putnih isprava i viza, a u inostranstvu, najbližem diplomatskom ili konzularnom predstavništvu države, koje je u obavezi da nosiocu pasoša pruži konzularnu pomoć i zaštitu. Postoji više vrsta putnih isprava: pasoš, zajednički pasoš, diplomatski pasoš, službeni pasoš i putni list. U Srbiji postoje pasoš, diplomatski pasoš, službeni pasoš i putni list. Neke zemlje izdaju i poseban pasoš za maloletna lica, koji se karakteriše kao dečji pasoš.

Državljanima Republike Srbije nije potreban pasoš za ulazak u Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Makedoniju već je dovoljna samo važeća lična karta, dok za putovanje u zemlje Evropske unije potreban je pasoš. Nosiocima srpskog pasoša nisu potrebne vize za putovanje u Rusku Federaciju, Tursku i u Evropsku uniju. Takođe, srpski pasoš je jedan od 7 država kojima ne treba viza za putovanje u države Evropske unije, Kinu i Rusku federaciju.

Svaka država ima propise za izdavanje pasoša

Svaka država ima propise za izdavanje pasoša, kao i njihov rok trajanja. Većina država izdaje na 10 godina, mada postoje izuzeci. U Srbiji se osobama mlađim od 3 godine života izdaje na 3 godine, starijim od 3 godine a mlađim od 14 na 5 godina. Dok starijim od 14 godina na 10 godina. Neke države (kao što su Finska, Južna Koreja i Tajvan) izdaju pasoš na kraći period ukoliko nosilac pasoša nije obavio obaveznu vojnu obuku. Većina država zabranjuje posedovanje više pasoša iste vrste u isto vreme. Putni list je vrsta pasoša koja se izdaje u slučaju da nosiocu bude pasoš ukraden ili izgubljen. Njegov rok važenja je 30 ili 60 dana.

Biometrijski pasoši

Mnoge zemlje izdaju (ili planiraju izdavanje) biometrijske pasoše koji sadrže ugrađeni mikročip. Što ih čini mašinski čitljivim i teškim za falsifikovanje. Prema podacima od januara 2019, bilo je više od 150 jurisdikcija koje izdaju e-pasoše. Ranije izdati nebiometrijski pasoši za mašinsko čitanje obično ostaju važeći do datuma isteka. Vlasnik pasoša obično ima pravo da uđe u državu koja je izdala pasoš. Iako neki ljudi koji imaju pravo na pasoš ne moraju biti punopravni državljani sa pravom boravka (npr. američki državljani ili britanski državljani). Pasoš sam po sebi ne stvara nikakva prava u zemlji koja se posećuje niti na bilo koji način obavezuje državu koja ga je izdala. Poput pružanja konzularne pomoći. Neki pasoši svedoče o donosiocu koji ima status diplomate ili drugog zvaničnika. Pa mu zato sleduju veća prava i privilegije. Poput imuniteta od hapšenja ili krivičnog gonjenja.

Mnoge zemlje obično dozvoljavaju ulazak nosiocima pasoša drugih zemalja, mada je ponekad potrebno i dobijanje vize, što nije automatsko pravo. Mogu biti primenjeni mnogi drugi dodatni uslovi. Kao što je verovatnoća da osoba neće postati teret za javne resurse iz finansijskih ili drugih razloga. I da nosilac nije osuđivan za krivična dela. Ako država ne priznaje drugu državu ili je u sporu sa njom, ona može zabraniti upotrebu pasoša koje je izdala za putovanje u tu drugu državu. Ili može ograničiti ulazak nosiocima pasoša te druge zemlje, a ponekad i drugima koji su na primer, posetili tu drugu zemlju. Neki pojedinci podležu sankcijama kojima im se uskraćuje ulazak u određene zemlje.

Dokumentacija – Vozačka dozvola

Vozačka dozvola je javna isprava (rešenje) nadležnog organa kojim se nekom licu daje pravo da u saobraćaju na putu upravlja vozilom određene kategorije na određeno vreme.

Prva vozačka dozvola je izdata nemačkom automobilskom inženjeru Karlu Bencu 1888. godine. Početkom 20. veka većina evropskih država je počela sa izdavanjem vozačkih dozvola.

Obavezno posedovanje vozačke dozvole je počelo, u Ujedinjenom Kraljevstvu, 1. januara 1904. posle izglasanja Zakona o motornim vozilima 1903. godine. Kandidat za vozačku dozvolu je morao imati najmanje 17 godina da bi polagao ispit. Najveća dozvoljena brzina je bila 32 kilometra na čas.

Prusija je uvela obaveznu vozačku dozvolu 29. septembra 1903. godine. Godine 1910. uveli su obuku vozača koju su preuzele mnoge države Evrope.

Godine 1909, doneta je Konvencija o međunarodnom prometu motornih vozila koja je prepoznala potrebu za kvalifikacijom, ispitivanjem i ovlašćenjima za međunarodnu vožnju.

Godine 1929, konvenciji je dodata odredba o međunarodnoj vozačkoj dozvoli.

Godine 1949, UN su donele konvenciju o putnom saobraćaju, koja je definisala pravila saobraćaja, vozačke dozvole.

Vozačka dozvola u Republici Srbiji

Vozačka dozvola u Srbiji se izdaje licu koje je položilo teorijski ispit, ispit o prvoj pomoći i vozački ispit (pored toga mora biti zdravstveno sposoban za dotičnu kategoriju/potkategoriju, na primer osobe koje boluju od daltonizma ne mogu dobiti kategorije i potkategorije C1, C1E, C, CE, D1, D1E, D i DE).

Rok za zamenu vozačke dozvole na papirnom obrascu je istekao 10. juna 2017. godine

Vozačka dozvola se izdaje na obrascu istovetnom obliku kao i EU članice.

U Srbiji postoje 8 kategorija (A, B, BE, C, CE, D, DE, F i M) i 8 podkategorija (AM, A1, A2, B1, C1, C1E, D1 i D1E).

Osobe koje su prvi put položile za kategorije, odnosno potkategorije AM, A1, A2, A i B dobijaju probnu vozačku dozvolu. Probna dozvola traje do 21 godine života (ukoliko je položila u starosti do 19 godina) odnosno 2 godine (ukoliko je položila u starosti od 19 godina).

Dokumentacija – Izvod iz matične knjige rođenih

Izvod iz matične knjige rođenih je zvanična dokumentacija koja sadrži detalje o rođenju osobe. Uključujući njeno ime, datum rođenja, mesto rođenja i imena njihovih roditelja. Izvodi iz matične knjige rođenih su važni jer služe kao dokaz identiteta i državljanstv. I često su potrebni u razne pravne i administrativne svrhe. Na primer, možda će vam trebati izvod iz matične knjige rođenih da biste dobili pasoš. Podneli zahtev za vozačku dozvolu ili se upisali u školu.

Dobijanje izvoda iz matične knjige rođenih je obično jednostavan proces. Ali koraci koji su uključeni mogu se razlikovati u zavisnosti od zemlje ili države u kojoj ste rođeni. U većini slučajeva, moraćete da kontaktirate kancelariju za matične knjige u mestu gde ste rođeni. Kako biste zatražili kopiju izvoda iz matične knjige rođenih. Možda ćete morati da dostavite identifikaciju i platite naknadu. A vreme obrade može da varira u zavisnosti od kancelarije i načina isporuke koji odaberete.

Venčani list

Venčani list je pravna dokumentacija koja služi kao dokaz o sklapanju braka. Venčani list je važna dokumentacija, jer utvrđuje pravno priznanje braka i pruža dokaz o pravnom statusu para kao bračnih partnera. Od njih se traži da obezbede da se brakovi sprovode u skladu sa zakonima zemlje ili države i da obezbede pravnu zaštitu za par u slučaju sporova ili pitanja u vezi sa brakom.

Za dobijanje dozvole venčanog lista potrebno je da par poštuje određene procedure i ispuni određene uslove. Proces i zahtevi variraju u zavisnosti od zemlje ili države u kojoj par namerava da se venča. Po pravilu, par će morati lično da podnese zahtev za izdavanje venčanog lista u lokalnoj kancelariji za izdavanje venčanih listova. Da pruži identifikacione i druge potrebne dokumente i plati taksu. U nekim slučajevima, par će možda morati da završi kurs predbračnog savetovanja, pre nego što dobije venčani list.

Različite vrste dozvola za sklapanje braka

Postoji nekoliko različitih vrsta dozvola za brak. A vrsta koja se izdaje može zavisiti od različitih faktora kao što su starost para, bračna istorija ili status boravka. Neke uobičajene vrste dozvola za brak uključuju:

• Dokumentacija – Redovna licenca za brak: Ovo je najčešći tip dozvole za brak i izdaje se parovima koji ispunjavaju osnovne uslove za brak.
• Dokumentacija – Poverljiva licenca za brak: Ova vrsta dozvole za brak je dostupna u nekim državama i omogućava paru da zadrži svoj venčani list u tajnosti. Često ga koriste parovi koji žele da svoj brak zadrže privatnim ili koji su zabrinuti za svoju bezbednost.
• Dokumentacija – Dozvola za sklapanje braka preko posrednika: U nekim zemljama, licenca za brak preko punomoćnika može biti dostupna za parove koji ne mogu lično da se pojave da bi dobili dozvolu. Ova vrsta licence omogućava određenom predstavniku da zameni jednog ili oba partnera tokom ceremonije venčanja.
• Dokumentacija – Ugovorna licenca za brak: Ova vrsta dozvole za brak je dostupna u nekoliko država i zahteva od para da se obavežu na viši nivo bračne posvećenosti i savetovanja od obične dozvole za brak.

Venčani listovi su suštinski oblik lične dokumentacije koja pruža pravno priznanje i zaštitu bračnim parovima. Ako planirate da se venčate, trebalo bi da se upoznate sa zahtevima i procedurama za dobijanje dozvole za brak u vašoj zemlji ili državi. Različite vrste dozvola za brak mogu biti dostupne u zavisnosti od vaših specifičnih okolnosti. Pa se obavezno konsultujte sa lokalnom kancelarijom za izdavanje dozvola za brak. Kako biste utvrdili koja vrsta dozvole je najbolja za vas.

Dokumentacija – Interesantne činjenice

• Najstariji poznata dokumentacija(pasoš) datira iz 450. godine pre nove ere u staroj Persiji. Bila je to glinena ploča koja je nosiocu omogućila siguran prolaz kroz kraljevstvo.
• U SAD je prva vozačka dozvola izdata 1903. godine u Masačusetsu. Bila je to rukom pisana beleška koja je potvrđivala da je nosilac osposobljen za upravljanje motornim vozilom.
• Broj socijalnog osiguranja (SSN) je prvi put uveden u Sjedinjenim Državama 1935. godine. Kao sredstvo za praćenje doprinosa pojedinaca za socijalno osiguranje. Danas, SSN služi kao jedinstveni identifikator za građane i stalne stanovnike.
• Pasoši su najčešće izgubljena dokumentacija, a procenjuje se da se samo u Sjedinjenim Državama svake godine izgubi ili ukrade oko 300.000.
• Izvod iz matične knjige rođenih nije uvek potreban za dobijanje pasoša. U nekim slučajevima, kombinacija drugih dokumenata, kao što su vozačka dozvola i kartica socijalnog osiguranja, može se koristiti za dokazivanje identiteta.
• U nekim zemljama, kao što su Indija i Kina, građani moraju stalno da nose ličnu kartu. Ove kartice sadrže mnoštvo ličnih podataka, uključujući ime pojedinca, fotografiju, adresu i biometrijske podatke.
• U Japanu postoji običaj da se umesto potpisa nosi „hanko“ ili lični pečat. Hanko se koristi za potpisivanje zvaničnih dokumenata i smatra se simbolom identiteta i autoriteta pojedinca.

Ovo je samo nekoliko zanimljivih činjenica o ličnim dokumentima. Oni pokazuju važnost ovih dokumenata u našim životima i potrebu da ih čuvamo bezbednim i bezbednim.

Dokumentacija – Zaključak

U zaključku, istražili smo različite vrste ličnih dokumenata koje pojedinci poseduju. Uključujući izvode iz matične knjige rođenih, pasoše, vozačke dozvole i finansijsku evidenciju. Ova dokumentacija služi kao dokaz identiteta i vlasništva. A gubitak dokumenata može dovesti do teških posledica. Kao što su krađa identiteta, prevara ili teškoće u pristupu vitalnim uslugama.

Zbog toga je ključno da se dokumentacija čuva bezbedno. Tako što ćete je čuvati na određenoj, bezbednoj lokaciji, kao što je sef ili kutija za zaključavanje. I preduzeti mere da je zaštitite od krađe, oštećenja ili gubitka. Pored toga, pojedinci treba da budu oprezni kada dele lične podatke i da se postaraju da daju osetljive detalje samo pouzdanim entitetima.

Ukoliko posedujete stare dokumente ili antikvitte koje bi želeli da prodate, možete pogledati koje sve predmete otkupljujemo na : OTKUPLJUJEMO – Antikvarnica Beograd – Belgrade Antiques.