Kapitalizam – Buržoaski poredak

Kapitalizam je ekonomski sistem gde su sredstva za proizvodnju u privatnom vlasništvu i kojima se upravlja radi profita.

Imovina u vlasništvu pojedinaca, a ne države često se naziva privatnom svojinom. U teoriji, pod konkurencijom, u kapitalističkim privredama slobodnog tržišta, cene se kreću gore ili dole u ​​zavisnosti od dostupnosti proizvoda i koliko ljudi ih želi. U većini zemalja postoje određeni propisi (zakoni o trgovini) i određeno planiranje koje vrši vlada. Ponekad se nazivaju „mešovitim ekonomijama“ da bi to ukazalo na to. Neki ljudi se ne slažu oko toga da li je kapitalizam dobra ideja.

Kapitalizam ili buržoaski poredak je ekonomski sistem zasnovan na privatnom vlasništvu i kontroli sredstava za proizvodnju, razmenu i distribuciju. Peprodikcija društvenik odnoca – vladavina kapitalističke ili seljačke klase (buržoazije) – ključna je za opstanak kapitalizma.

Kapitalizam je ekonomski i politički sistem u kojem trgovinu i industriju jedne zemlje kontrolišu privatni vlasnici (pojedinačno) radi profita, a ne država (kolektivno). I u kojem se investicije, proizvodnja i plasman dobara prvenstveno distribuiraju po zakonima slobodne volje tržišta. To znači da je opšte opredeljenje i primarni cilj vlasnika kapitala pre svega ostvarivanje dobiti.

Ne postoji konsenzus oko definicije kapitalizma, niti kako bi kapitalizam bio prikazan u analitičkoj kategoriji. Postoji veliki broj istorijskih događaja u kojima se primenjuje, koji se razlikuju po vremenu, geografiji, politici i kulturi. Ekonomisti, politički ekonomisti i istoričari su zauzeli drugačiji pogled na analizu kapitalizma. Naučnici u društvenim naukama, uključujući istoričare, ekonomske sociologe, ekonomiste, antropologe i filozofe, raspravljali su o tome kako definisati kapitalizam. Postoji kontroverza o privatnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, stvaranju dobara, usluga i profita na tržištu i da su cene i nadnice elementi kapitalizma.

Nadzorni kapitalizam

Kapitalizam nadzora je termin za proces profitiranja od anketiranja građana ili potrošača. Često se koristi u naporima kompanija da plasiraju lične podatke koji su prikupljeni sa interneta ili mobilnih uređaja.

Ideja koja stoji iza nadzornog kapitalizma je da privatni podaci imaju vrednost. Ova ideja se povećava sa pojavom veštačke inteligencije i platformi za mašinsko učenje. Koje uzimaju velike količine sirovih podataka i izbacuju poslovne uvide. Kompanije se sada takmiče da steknu ove uvide pružajući sirove podatke koji su potrebni programima kroz oblike kapitalizma nadzora.

Na primer, kompanija može da održava veb lokaciju na kojoj miševi prate klijente do veoma detaljne statistike kretanja miša i stope posete. Takođe mogu da koriste mobilne aplikacije koje mogu da prate gde su kupci i šta rade, čak i kada nisu u prodavnici ili na veb lokaciji kompanije.

Ekstremnije zone kapitalizma nadzora postavljaju pitanja o odgovarajućoj bezbednosti i privatnosti u današnjem digitalnom i fizičkom svetu. Generalno, postoji konsenzus da nove poslovne inovacije treba omogućiti bez narušavanja privatnosti i građanskih prava. Ali postoji velika siva zona u kojoj se razmatra i razmatra upotreba nadzora za profit. Tada na scenu stupaju debate o kapitalizmu nadzora – termin koji je koristan za opisivanje ograničenja i kontrola postavljenih na korporativne tehnologije.

Kapitalizam sam

U kapitalizmu, ljudi mogu da prodaju ili pozajmljuju svoju imovinu, a drugi ljudi mogu da je kupuju ili pozajmljuju. Ako jedna osoba želi da kupi, a druga osoba želi da joj proda, ne treba da dobije dozvolu od više sile. Ljudi mogu imati tržište (kupovati i prodavati jedni sa drugima) a da im to niko drugi ne kaže. Ljudi koji poseduju kapital ponekad se nazivaju kapitalistima (ljudi koji podržavaju kapitalizam takođe se nazivaju kapitalistima). Oni mogu da zaposle svakoga ko želi da radi u njihovim fabrikama, prodavnicama ili na zemljištu za platu koju nude.

Reč kapital se može koristiti za označavanje stvari koje proizvode više stvari ili novca. Na primer, zemljište, fabrike, prodavnice, alati i mašine su kapital. Ako neko ima novac koji može da se uloži, i taj novac je kapital.

U kapitalističkim sistemima, mnogi ljudi su radnici (ili proleteri). Zaposleni su da zarade za život. Ljudi mogu izabrati da rade za svakoga ko će ih zaposliti na slobodnom tržištu.

Ovo se razlikuje od mnogih starijih ekonomskih sistema. U feudalizmu, većina ljudi su bili kmetovi i morali su da rade za ljude koji su posedovali zemlju na kojoj su živeli. U merkantilizmu, vlada otežava kupovinu stvari iz drugih zemalja. U mnogim zemljama sa mešovitim ekonomijama (delimično kapitalizam i delimično socijalizam) postoje zakoni o tome šta možete kupiti ili prodati, ili koje cene možete da naplatite, ili koga možete zaposliti ili otpustiti.

Kapitalizam i sloboda – Investicija

Investicija je kada ljudi ulažu (ulažu) svoj novac u stvari. Ljudi mogu da ulože svoj novac za kupovinu ili izgradnju stvari, čak i ako su prevelike da bi jedna osoba mogla sama da ih napravi. Ljudi koji investiraju postaju vlasnici onoga što zajedno kupuju ili grade. Berza omogućava ljudima da kupuju i prodaju investicije.

Ulaganje je važno za kapitalizam. Reč „kapitalista“ može značiti dve stvari: može značiti nekoga ko voli kapitalizam; ali može značiti i nekoga ko ulaže.

Ljudi koji započinju posao ili ulažu u posao mogu zaraditi mnogo novca. Biznis prodaje stvari koje ljudi žele. Investitori zarađuju dodatni novac, što se zove profit. Investitori mogu uzeti svoj profit i uložiti ga u više poslova ili u povećanje posla. Investitori mogu da ostvare sve veći profit ako su preduzeća uspešna.

Kapitalizam u 21 veku

Postoje različite reči za ljude koji podržavaju kapitalizam. U mnogim delovima sveta, ove ljude nazivaju ili konzervativcima ili liberalima. U Sjedinjenim Državama, reč liberal znači nekoga ko podržava kapitalizam, ali želi neka pravila o tome šta tržište može, a šta ne može. Libertarijanac je reč koja u Americi i nekim drugim zemljama označava nekoga ko želi da vlada ima malu ili nikakvu moć da govori ljudima šta da kupuju ili prodaju.

Razlozi za kapitalizam nisu samo ekonomski. Oni su politički. Ljudi koji vole kapitalizam veruju da kapitalizam građanima pruža slobodu tako što im omogućava da budu nezavisni. Fridrih Hajek se složio sa ovim i povezao otvoreno društvo sa poštovanjem pojedinca, i tolerancijom prema razlikama među ljudima.

Još jedan argument za prihvatanje kapitalizma je da je on verovatno bolji od drugih ekonomskih modela, poput komunizma, na primer. Dok je većina komunističkih nacija (kao što su Sovjetski Savez i Demokratska Kampučija) propala duboko u siromaštvu, gladi, diktaturama i/ili genocidu, kapitalističke zemlje (kao što su Sjedinjene Države i UK) su ekonomski napredovale.

Nesuglasice ljudi koji podržavaju kapitalizam

Ljudi koji podržavaju kapitalizam takođe imaju nesuglasice. Većina ljudi se slaže da kapitalizam bolje funkcioniše ako vlada sprečava ljude da kradu stvari drugih ljudi. Kada bi ljudi mogli da ukradu bilo šta, onda niko ne bi hteo ništa da kupi. Međutim, kada bi ljudi delili sve, onda niko ne bi morao ništa da kupuje.

U većini zemalja, vlada čini više od toga. Trudi se da ljudi kupuju i prodaju pošteno i da je zapošljavanje pošteno. Ali većinu vremena, vlada koja vodi računa o pravednom zapošljavanju je takođe na korist kapitalizma. Vlada uzima novac od poreza i troši ga prema onome što organ vlasti želi. A često ne na ono na šta građani koji su birali organ vlasti žele da im se porez troši. Ljudi na vlasti troše novac na oružje i brodove za vojsku. Kada je vlada zadužena za deo privrede, to se zove „socijaldemokratija“. Međutim, kada vlada troši novac, to izaziva rasprave o tome na šta novac treba da se potroši.

Nekoliko ljudi misli da se ljudi mogu zaštititi bez ikakve vlade. Umesto da imaju zakone protiv krađe, ljudi bi mogli da zaštite svoje stvari ili da pristanu da plaćaju drugim ljudima kao što su arbitri, osiguravači i privatni branioci da ih zaštite. Ovo verovanje se naziva „anarho-kapitalizam“. Ovi ljudi misle da im vlast pokušava da oduzme zaradu, jer oduzima porez ljudima protiv njihove volje i sprečava ih da se međusobno dogovaraju.

Milton Friedman – Kapitalizam i sloboda

,,Kapitalizam i sloboda“ je knjiga Miltona Fridmana, prvobitno objavljena 1962. od strane Univerziteta u Čikagu, u kojoj se govori o ulozi ekonomskog kapitalizma u liberalnom društvu. Prodata je u više od pola miliona primeraka od 1962. godine i prevedena je na osamnaest jezika.

Fridman se zalaže za ekonomsku slobodu kao preduslov političke slobode. On definiše „liberalno“ u terminima evropskog prosvetiteljstva, u suprotnosti sa američkom upotrebom za koju veruje da je korumpirana od Velike depresije.

Knjiga identifikuje nekoliko mesta na kojima se slobodno tržište može promovisati i iz filozofskih i iz praktičnih razloga. Između ostalih koncepata, Fridman se zalaže za ukidanje obaveznog licenciranja lekara i uvođenje sistema vaučera za školsko obrazovanje.

,,Kapitalizam i sloboda“ je objavljen skoro dve decenije nakon Drugog svetskog rata, vremena kada je Velika depresija još uvek bila u kolektivnom sećanju. Pod Kenedijevom i prethodnom Ajzenhauerovom administracijom, federalni rashodi su rasli brzim tempom u oblastima nacionalne odbrane, socijalne zaštite i infrastrukture. Obe glavne stranke, demokratska i republikanska, podržale su povećanje potrošnje na različite načine. Ovo, kao i Nev Deal, podržala je većina intelektualaca opravdanjem kejnzijanske ekonomije. Kapitalizam i sloboda uvodi ideju o tome kako konkurentski kapitalizam može pomoći u postizanju ekonomske slobode.

Knjiga je inspirisana nizom predavanja koje je Fridman održao u junu 1956. na Vabaš koledžu.

Kapitalizam knjiga

Efekti kapitalizma i slobode bili su veliki, ali različiti u oblasti političke ekonomije. Neki od Fridmanovih sugestija se testiraju i primenjuju na mnogim mestima. Kao što je paušalni porez na dohodak u Estoniji (od 1994.) i Slovačkoj (od 2004.). Promenljivi kurs koji je skoro u potpunosti zamenio sistem Breton Vudsa i nacionalni školski vaučer sistema u Čileu (od 1981) i Švedskoj (od 1992), da navedem nekoliko istaknutih primera. Međutim, mnoge druge ideje jedva da su razmatrane, kao što je kraj licenciranja i ukidanje poreza na dobit preduzeća (u korist poreza na dohodak akcionara). Iako političari često tvrde da rade na „slobodnoj trgovini“, ideji koju knjiga podržava, malo američkih političara razmišljalo je o prihvatanju njegovog predloga o postepenom ukidanju svih carina za 10 godina. Ipak, Fridman je popularizovao mnoge ideje koje su ranije bile nepoznate većini van ekonomije. Ovaj i drugi radovi pomogli su Fridmanu da postane poznato ime. The Times Literari Supplement nazvao ju je „jednom od najuticajnijih knjiga objavljenih od rata“.

Kapitalizam i sloboda, zajedno sa velikim delom Fridmanovog pisanja, uticali su na kretanje libertarijanske filozofije u Americi. Fridmanova filozofija ekonomske i individualne slobode poklopila se sa pojavom političkih partija koje su proglasile usklađenost sa Fridmanovim idejama, kao što je Libertarijanska partija.

Kapitalizam i sloboda ušli su u 50 najboljih knjiga 20. veka Instituta za međukolegijske studije, a takođe su bili na desetom mestu na listi 100 najboljih nefikcionalnih knjiga dvadesetog veka koju je sastavio National Reviev. Godine 2011. knjiga je stavljena na listu 100 najboljih nefikcionalnih knjiga časopisa Tajm napisanih na engleskom od 1923. godine.

Ljudi koji se ne slažu sa kapitalizmom

Socijalisti i komunisti su ljudi koji ne podržavaju kapitalizam. Kažu da to šteti radnicima, jer preduzeća zarađuju više novca prodajom stvari nego što plaćaju radnike koji proizvode stvari. Vlasnici preduzeća postaju bogati dok radnici ostaju siromašni i eksploatisani (iskorišćeni). Oni takođe tvrde da bi društvo bilo efikasnije kada bi ljudi manje razmišljali o nadmetanju jedni protiv drugih za svoje interese i više razmišljali o zajedničkom radu za opšte dobro društva. Drugi argument je da svaka osoba ima pravo na osnovne potrebe (kao što su hrana i sklonište). U kapitalizmu, ponekad ljudi možda neće dobiti sve što im je potrebno za život. Kapitalizam je takođe glavni krivac ekonomske nejednakosti.

Karl Marks je bio poznati komunistički filozof iz Nemačke. Napisao je poznatu knjigu pod nazivom Kapital (ili Das Kapital na nemačkom). Rekao je da će kapitalizam nestati nakon što radnici odluče da preuzmu vlast u revoluciji zbog eksploatacije. U mnogim zemljama bilo je nasilnih komunističkih revolucija. Mnogi ljudi su ubijeni zbog toga. Ali kapitalizam nije nestao, i većina ovih komunističkih sistema je propala i danas ne postoji, ili su postali kapitalistički. Neki ljudi misle da komunizam u tim zemljama nije funkcionisao jer Marksove ideje, iako lepe u razmišljanju, nisu funkcionisale. Drugi smatraju da su komunističke zemlje propale zbog napada (vojnih, političkih i ekonomskih) kapitalističkih zemalja.

Ni anarhisti (koji nisu anarhokapitalisti) ne podržavaju kapitalizam. Oni misle da ne treba da postoje gazde jer je to hijerarhija. Oni misle da su marksističko-lenjinističke vlade bile neuspešne jer su bile diktature koje su govorile da će vladati u ime radnika, ali su vladale u ime svojih vođa. Oni misle da su te vlade bile državno kapitalističke a ne socijalističke.

Suprotnost komunizma i socijalizma

Kapitalizam je, dakle, suprotnost komunizmu i socijalizmu, sistemima u kojima su sredstva za proizvodnju pretežno državna ili zajednička (društvena) svojina, a primarni cilj vlasnika kapitala nije profit, već socijalna pravda ili nešto drugo. Kapitalizam se razlikuje i od feudalizma, u kome je bilo moguće privatno upravljati zemljom (teritorijom), ali je zemlja bila formalno u vlasništvu države. kralj.

Većina teoretičara se slaže da je kapitalizam osnovan u 18., 19. i 20. veku — tokom ere industrijske revolucije i evropskog imperijalizma (Adam Smit, Dejvid Rikardo, Karl Marks), Velike depresije (Džon Mejnard Kejns) i tokom Hladnog rata ( Fridrih Hajek, Milton Fridman). Ovi teoretičari se takođe slažu oko osnovnih karakteristika kapitalizma:

• kapital je u privatnom vlasništvu;
• odluke se donose u odnosu na tržište;
• trgovina je rezultat dobrovoljnog ugovora između prodavca i kupca;
• prisutan je tržišni, preduzetnički mentalitet;
• postoje pravni i drugi mehanizmi zaštite privatne svojine i ugovora

Kapitalizam generiše ekonomski rast

Većina teoretičara se takođe slaže da kapitalizam kao sistem generiše veći i brži (relativno neuravnotežen, jednostran) ekonomski rast u poređenju sa drugim sistemima poznatim danas. Ali već kod sledećeg pitanja „zašto je tako“ postoje veće razlike. Jedni smatraju da je glavni razlog ekonomskog rasta privatna svojina. Drugi smatraju da je to slobodno tržište. Treći ističu da ekonomski rast zapravo proizilazi iz eksploatacije rada kroz princip nevaljanog prisvajanja viška vrednosti, oni smatraju da je rast zapravo dolazi od globalnog rasta. Karakterologija kapitalizma stoga donosi sledeće sumnje:

• da li je kapitalizam „pravi“ sistem ili samo ideal;
• da li zaista postoji u nacionalnim ekonomijama, i ako ne, koji nivo kapitalizma su dostigle sadašnje nacionalne ekonomije;
• da li se pojavio na određenom mestu u određeno vreme ili je oduvek postojao u manjim oblicima;
• da li je to isključivo ekonomski sistem, ili je i politički, društveni i kulturni;
• da li je samoodrživa ili ne;
• da li je to racionalno ili ne;
• bilo da teži da obogati šire slojeve ljudi ili da ih osiromaši.

Etimologija

Poreklo reči kapital potiče iz tradicije posedovanja i trgovine životinjama. Latinski koren reči kapital je capitalis, a potiče od protoindoevropskog kaput, što znači glava. Tako se brojala stoka (što više grla, to bolje). Anglo-američki termini za imovinu i stoku, pokretninu i stoku imaju isto poreklo.

Jezička veza između privrede i trgovine stokom može se videti i u nazivima novca u mnogim zemljama: naknada (faihu), rupija (rupia), buck (jelenja koža), novčana sredstva (pecu), zaliha (stoka) i pezos. (peku ili pašu).

Prva upotreba reči kapitalizam može se naći kod engleskog romanopisca Tekirija, 1854. godine u značenju „vlasništvo nad kapitalom“. Prudon je 1867. godine uveo termin „kapitalista“ da bi označio „vlasnika kapitala“. Marks i Engels naglašavaju „kapitalistički oblik proizvodnje“ i takođe koriste termin „kapitalisti“ da označe „privatne vlasnike kapitala“. Do početka 20. veka, termin je ušao u široku upotrebu i nalazi se u delu Maksa Vebera Protestantska etika i duh kapitalizma (1904) i Moderni kapitalizam Vernera Zombarta (1902).

Prema Marksovoj teoriji ideologije, dominantna ekonomska klasa ima svoju ideologiju, koja služi njenim klasnim interesima. Ideologija „kapitalističke klase“, koju nazivamo i buržoazija („buržoazija“) – ekonomski liberalizam – takođe se zvala kapitalizam. Vremenom je i ovo značenje ušlo u širu upotrebu, a danas teoretičari i pristalice ekonomskog liberalizma sebe nazivaju kapitalistima, iako ne poseduju sredstva za proizvodnju.

Menadžerski kapitalizam

Neki sociolozi tvrde da je pojava velikih kapitalističkih korporacija, sa disperzovanim vlasništvom nad akcijama i birokratskom organizacijom, smanjila moć kontrole pojedinačnih kapitalista nad korporacijom u koju su uložili svoj kapital. Tvrdi se da su birokratski menadžeri, koji su pod srazmerno manjim pritiskom da maksimiziraju profit, umesto toga dobili kontrolu nad korporativnim kapitalom. Na taj način bi bezobzirni karakter ranog kapitalizma postepeno bio zamenjen kapitalizmom koji vodi računa o širim društvenim interesima. Disperzija vlasništva i kontrole bi, prema ovom „menadžerskom“ stanovištu, eliminisala zloupotrebu kapitala u interesu društvene elite, tj. bogate manjine.

Sociolozi koji se ne slažu sa „menadžerskom“ tačkom gledišta kažu da, iako su menadžeri možda stekli izvesnu formalnu nezavisnost, njihov posao zahteva posvećenost maksimizaciji profita, a njihova efektivnost se ocenjuje pre svega po ovom kriterijumu. Pored toga, zajednički klasni i društveni milje direktora i vlasnika velikih kompanija omogućava im da minimiziraju konkurenciju u cenama i tako održe visok nivo profita. Drugi teoretičari tvrde da su ove neformalne veze manje važne od njihove zajedničke zavisnosti od banaka. Prema ovom stavu, koji ne prihvata „menadžerske“ argumente, banke, odnosno finansijski kapital, imaju nesrazmerno veliku ulogu u centralizovanju kontrole alokacije kapitala. Ovo je posebno važno u kontekstu globalizacije, jer se ogroman deo internacionalizacije kapitala odvija upravo u sferi finansijskog kapitala.

Ekspanzija kapitalizma i transnacionalnih korporacija

Urođena težnja kapitalizma ka ekspanziji gura kapitalistička društva preko nacionalnih granica. Ova ekspanzija se dešava kada kapitalizam traži tržišta za svoje proizvode, ili kada traži sirovine ili jeftiniju radnu snagu. Transnacionalna ekspanzija kapitalizma posmatra se kroz dva sociološka teorijska pristupa. Teorija modernizacije na ovu ekspanziju gleda pozitivno, kao na način razvoja nerazvijenih društava. Drugi teorijski pristup kapitalističku ekspanziju vidi negativno – kao kočnicu razvoja, zbog integralne eksploatacije ljudi i resursa u nerazvijenim društvima od strane razvijenih.

Društveni značaj transnacionalnih korporacija raste. Oni sele veliki deo industrijske proizvodnje u nerazvijene delove sveta, što je dovelo do procesa deindustrijalizacije naprednih kapitalističkih društava. Mnogi sociolozi ističu da transnacionalne korporacije „bez države” pokazuju sve manje povezanosti ili lojalnosti prema bilo kojoj određenoj državi ili naciji. Kapital teče brže i lakše širom sveta, tražeći najjeftinije izvore radne snage. Tržišta kapitala Azije, Evrope i Severne Amerike postaju sve više međusobno povezana.

Kapitalizam i demokratija

Kapitalizam i demokratija imaju zajedničke korene u periodu prosvetiteljstva, zbog čega se među zapadnim sociolozima tradicionalno shvataju kao dve neodvojive komponente modernizacije i društvenog napretka. U novije vreme, međutim, sve više se naglašava napetost, pa čak i suprotnost između demokratije i kapitalizma. Ogromna nejednakost bogatstva koju stvara moderni kapitalizam otežava mogućnost političke jednakosti.

Čak i konzervativni autori pominju problematičan odnos između savremenog kapitalizma i demokratije. U današnjem svetu globalizacije, čini se da politika kapitalističkih društava zaostaje za ekonomskim promenama. Pojedinci su pod sve većim pritiskom da prodaju svoj rad kao robu na globalnom tržištu. Pa ipak, ti pojedinci nisu građani sveta, već građani svoje zemlje, dok je nasuprot tome transnacionalni kapitalizam sve manje vezan nacionalnim granicama. Mnogi teoretičari smatraju da će ove tenzije biti još izraženije u budućem razvoju kapitalizma.

Zaključak

U zaključku, kapitalizam je složen ekonomski sistem koji je kroz istoriju bio i hvaljen i kritikovan. Iako je pružao mogućnosti za ekonomski rast, inovacije i individualni uspeh, takođe je bio povezan sa nejednakošću, eksploatacijom i degradacijom životne sredine.

Kritičari tvrde da koncentracija bogatstva i moći u rukama nekolicine može dovesti do društvene i ekonomske nestabilnosti i da težnja za profitom može doći na račun radnika, zajednica i životne sredine.

Međutim, pristalice kapitalizma tvrde da on podstiče naporan rad, inovacije i konkurenciju i da prednosti sistema slobodnog tržišta nadmašuju njegove nedostatke.

Bez obzira na nečiju perspektivu, jasno je da je kapitalizam odigrao značajnu ulogu u oblikovanju savremenog sveta i da će se njegov uticaj osećati i u godinama koje dolaze. Dok se krećemo kroz složenost globalizovane ekonomije i težimo pravednijem društvu, važno je kritički ispitati snage i slabosti kapitalizma i raditi na stvaranju sistema koji je održiv, pravedan i inkluzivan.

Ukoliko posedujete antikvitete koj bi želeli da prodate po najboljim cenama otkupa u Beogradu, možete pogledati koje sve predmete otkupljujemo na : OTKUPLJUJEMO – Antikvarnica Beograd – Belgrade Antiques.