Marksizam je politička ideologija zasnovana na delima Karla Marksa

Marksizam je filozofski pravac, sociološka teorija, kritika političke ekonomije i politička ideologija zasnovana na delima nemačkog filozofa Karla Marksa i saradnika Fridriha Engelsa. Od svih ovih spisa najznačajnija je Marksova nedovršena knjiga Kapital.

Svoje motive, metod i osnovne kategorije marksizam crpi iz kritike engleske političke ekonomije, francuskog utopijskog socijalizma i nemačke idealističke filozofije iz prve polovine 19. veka. U nastojanju da kapitalističko društvo unapredi na naučnoj i revolucionarnoj osnovi. Marksizam tumači istoriju kroz sukob privilegovanih i potlačenih društvenih klasa. I veruje da će eksploatacija rada, ideološke zablude i autoritarni odnosi biti ukinuti stvaranjem besklasnog društva zvanog komunizam. Kao prelazna faza između kapitalizma – koji marksisti smatraju poslednjim stadijem klasnog društva – i komunizma, uspostavlja se socijalizam u kome se ekonomija robovskog novca zasniva na:

• impregnacija vrednosti,
• promet kapitala,
• privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju,
• tržišna alokacija resursa, dobara i usluga.

Danas se marksizam uglavnom povezuje sa revolucionarnim socijalizmom, odnosno raznim komunističkim pokretima i državama. Iako su do 20. veka marksisti uključivali i umerene socijaliste, od kojih će kasnije nastati moderna socijaldemokratija.

Nakon pada Berlinskog zida i sloma komunističkih režima u istočnoj Evropi, marksizam izgubio je mnogo pristalica. Ali je manji deo marksista to shvatio kao priliku da rehabilituje svoju filozofiju. Koja je, po njima, bili su izopačeni od zagovornika totalitarizma poput Staljina, Envera Hodže, Maoa i Pol Pota.

Definicija i poreklo pojma marksizam

Samu suštinu marksisma smatra se da je Karl Marks zapravo objasnio već u samom predgovoru svog dela“Prilog kritici političke ekonomije“ iz 1859. godine. Gde je istakao da „U društvenoj proizvodnji svoga života, ljudi stupaju u određene nužne od njiohove volje nezavisne odnose – odnose proizvodnje, koji odgovaraju određenom stupnju razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga“.

Naravno, došlo je neminovno i do podele među marksistima, i kao glavni faktori sukoba unutar pristalica ove ideologije. Navedene su zapravo forme odnosno načini na koje treba da se sporovedu radničke revolucije, te i svakako kritika socijal demokratskog društva u XX veku.

Upravo to je i doprinelo da se marksizam kao jedinstven pravac podeli na nekoliko struja. Pa su se odvojili klasični marksizam; zapadni marksizam; strukturalni marksizam; neo-marksizam; kao i Franfurktska škola.

Jasno je ad je klasični marksizam baziran na učenjima Marksa i Engelsa, te je ostao u ideologiji veran njihovim osnovnim načelima. Koja su obuhvatala prelazak iz kapitalističkog u komunističko društvo, sa promenama nekih važnih parametara. I pre svega sa stvaranjem jednog besklasnog društva u kome nema autoriteta i potlačenih osoba.

Zapadni marksizam je jedna škola koju su činili teoretičari pre svega u zapadnoj Evropi. Kao i pristalice marksističke ideologije koje su bile protiv Lenjina, i marksizam koji se razvio u Kini.

Kada je u pitanju strukturalni marksizam , on se pojavio na osnovi strukturalizma kako mu i samo ime kaže. Te je njega zastupao u Francuskoj Luj Altiser. Najveći značaj je imao u kasnim šezdesetim i sedamdesetim godinama u filozofijim, politici i društvenim naukama.

Neo-marksizam je bio zapravo utemeljen na Marksovoj osnovnoj ideologiji. Te se kao takav razvio u XX veku, ali je zastupao neka starija Marksova uverenja pre njegove saradnje sa Engelsom. Pa je generalno doprineo jednom boljem shvatanju i rešavanju socijalne nejednakosti i društvenog statusa.

Frankfurtska škola

Poznata Frankfurtska škola je osnovana od strane jednog nemačkog bogatog i uticajnog marksiste Veila. Koji je oko sebe zapravo okupio istomišljenike koji su bili pretežno jevrejskog porekla, te koji su pred moći Adolfa Hitlera, bežali u SAD. Pa je jedno vreme pomenuta škola imala sedišta na poznatim američkim univerzitetima Kolumbija, Berkli i Prinston.

No već posle kraja Drugog svetskog rata poznata škola se vraća sa sedištem u Frankfurt. Ali sada pod vođstvom Jirgena Habermasa nemačkog sociologa i filozofa.

Generalno su neki marksizam podržavali a neki su ga kritikovali. Pa je smatrano da je podela dobara po Marksovoj teoriji dobar princip kada je u pitanju kapitalizam. Ali opet su postojala neslaganja oko besklasnog društva koje je zagovarao u komunizmu.

Sam Marks je smatrao u svojim učenjima da se društvo ne može podeliti na bogate i siromašne. Odnosno da se ljudi ne mogu vrednovati prema novcu. Već da treba da se sve svede na odnos ka sredstvima koja služe za proizvodnju. Jer je u njima sav potencijal i kapital.

Danas se smatra da je zapravo knjiga koja je suština marksizma, i koja ga na najbolji način definiše ali koju marks nije završio, njegovo delo „Das Kapital“.

Istorijski materijalizam

Godine 1859, u predgovoru svom Zur Kritik der politischen Okonomie (Prilog kritici političke ekonomije), Marks je napisao da se hipoteza koja mu je poslužila kao osnova za njegovu analizu društva može ukratko da se formuliše na sledeći način:

,,U društvenoj proizvodnji koju ljudi sprovode, oni stupaju u određene odnose koji su neophodni i nezavisni od njihove volje, proizvodne odnose koji odgovaraju određenom stepenu razvoja njihovih materijalnih proizvodnih snaga. Zbir ovih proizvodnih odnosa čini ekonomsku strukturu društva, stvarni temelj, na kome se uzdiže pravna i politička nadgradnja, i kojoj odgovaraju određeni oblici društvene svesti. Način proizvodnje u materijalnom životu određuje opšti karakter društvenih, političkih i intelektualnih procesa života. Nije svest ljudi ta koja određuje njihovo postojanje; naprotiv, njihovo društveno postojanje određuje njihovu svest.“

Struktura društvene stvarnosti

Uzdignuta na nivo istorijskog prava, ova hipoteza je kasnije nazvana istorijskim materijalizmom. Marks ga je primenio na kapitalističko društvo, kako u Manifest der kommunistischen Partei (1848; Komunistički manifest) i Das Kapital (tom 1, 1867; „Kapital”) i u drugim spisima. Iako je Marks mnogo godina razmišljao o svojoj radnoj hipotezi, nije je formulisao na veoma tačan način. Različiti izrazi su mu služili za identične realnosti. Ako se tekst shvati doslovno, društvena stvarnost je strukturisana na sledeći način:

1. U osnovi svega kao stvarne osnove društva je ekonomska struktura. Ova struktura uključuje (a) „materijalne snage proizvodnje“, to jest rad i sredstva za proizvodnju, i (b) sveukupne „odnose proizvodnje“, ili društvene i političke aranžmane koji regulišu proizvodnju i distribuciju. Iako je Marks izjavio da postoji korespondencija između „materijalnih snaga“ proizvodnje i neophodnih „odnosa“ proizvodnje, on se nikada nije razjasnio o prirodi korespondencije. Što je činjenica koja je trebalo da bude izvor različitih tumačenja među njegovim kasnijih sledbenika.

2. Iznad ekonomske strukture uzdiže se nadgradnja koju čine pravni i politički „oblici društvene svesti“ koji odgovaraju ekonomskoj strukturi. Marks ništa ne govori o prirodi ove korespondencije između ideoloških oblika i ekonomske strukture. Osim da kroz ideološke forme pojedinci postaju svesni sukoba unutar ekonomske strukture između materijalnih proizvodnih snaga i postojećih proizvodnih odnosa izraženih u pravnim svojinskim odnosima. . Drugim rečima, „zbir proizvodnih snaga dostupnih ljudima određuje stanje društva“ i nalazi se u osnovi društva. „Društvena struktura i država kontinuirano proizilaze iz životnih procesa određenih pojedinaca. . . onakvi kakvi su u stvarnosti, to je glumačka i materijalna produkcija“. Politički odnosi koje pojedinci uspostavljaju među sobom su zavisni od materijalne proizvodnje, kao i pravni odnosi. Ova osnova društvenog na ekonomskom nije usputna tačka: ona boji čitavu Marksovu analizu. Nalazi se u Das Kapitalu kao iu Die deutsche Ideologie (napisano 1845–46; Nemačka ideologija) i Okonomisch-philosophische Manuskripte aus dem Jahre 1844.

Marksizam – Analiza društva

Da bismo prešli direktno u suštinu Marksovog dela, moramo se usredsrediti na njegov konkretan program za čovečanstvo. Ovo je jednako važno za razumevanje Marksa kao i Komunistički manifest i Das Kapital. Marksovo tumačenje ljudske prirode počinje ljudskim potrebama. „Čovek“, napisao je u Ekonomskim i filozofskim rukopisima iz 1844.

Čovek je pre svega prirodno biće. Kao prirodno biće i živo prirodno biće, on je s jedne strane obdaren prirodnim moćima, vitalnim moćima…; ove moći postoje u njemu kao sklonosti, instinkti. S druge strane, kao objektivno, prirodno, fizičko, osetljivo biće, on je biće koje pate, zavisno i ograničeno…, odnosno, objekti njegovih nagona postoje izvan njega, nezavisni od njega, ali su objekti njegovih potreba, neophodan i bitan za ostvarivanje i potvrđivanje njegovih suštinskih ovlašćenja.

Polazna tačka ljudske istorije su dakle živa ljudska bića, koja nastoje da zadovolje određene primarne potrebe. „Prva istorijska činjenica je proizvodnja sredstava za zadovoljenje ovih potreba. Ovo zadovoljstvo, pak, otvara put novim potrebama. Ljudska delatnost je, dakle, u suštini borba sa prirodom koja mora da obezbedi sredstva za zadovoljenje ljudskih potreba. U ovom poduhvatu ljudi otkrivaju sebe kao produktivna bića koja se humanizuju svojim radom. Štaviše, oni humanizuju prirodu dok se naturalizuju.

Svojom stvaralačkom delatnošću, svojim radom ostvaruju svoj identitet sa prirodom kojom gospodare, a istovremeno ostvaruju slobodnu svest. Rođeni od prirode, oni postaju potpuno ljudi suprotstavljajući joj se. Postajući svesni u svojoj borbi protiv prirode onoga što ih od nje odvaja, oni pronalaze uslove svog ispunjenja, ostvarenja svog pravog stasa. Svitanje svesti je neodvojivo od borbe. Prisvajajući sve stvaralačke energije, otkrivaju da „sve što se zove istorija nije ništa drugo do proces stvaranja čoveka ljudskim radom, postajanje prirode za čoveka. Čovek tako ima očigledan i nepobitan dokaz o sopstvenom stvaranju.” Shvaćena u svojoj univerzalnoj dimenziji, ljudska delatnost otkriva da je „čovek za čoveka vrhovno biće“.

Ideja otuđenja

Živeći u kapitalističkom društvu, međutim, pojedinac nije istinski slobodan. On je otuđeno biće; nije kod kuće u svom svetu. Ideja otuđenja, Marks preuzima od Hegela i Ludviga Fojerbaha. U ekonomskim i filozofskim rukopisima vidi se da otuđenje rada izvire iz činjenice da što više radnik proizvodi to manje mora da troši. A što više vrednosti stvara to više sebe obezvređuje. Jer su njegov proizvod i njegov rad otuđeni od njega.

Život radnika zavisi od stvari koje je stvorio, a koje nisu njegove. Umesto da svojim radom pronađe svoje pravo postojanje, on ga gubi u ovom svetu stvari koje su njemu spoljašnje: nema rada, nema plate. U ovim uslovima rad negira punoću konkretnog čovečanstva. „Opšte biće čoveka, priroda kao i njegove intelektualne sposobnosti, pretvara se u biće koje mu je strano, u sredstvo njegovog individualnog postojanja. Priroda, njegovo telo, njegova duhovna suština postaju mu tuđi. „Čovek je postao tuđ čoveku.“ Kada se dovede do svog najvišeg stepena razvoja, privatna svojina postaje „proizvod otuđenog rad. To jest sredstvo kojim se rad otuđuje (i) realizacija ovog otuđenja“.

Iako nema dokaza da je Marks ikada odbacio ovu antropološku analizu otuđenog rada, počevši od Nemačke ideologije, istorijski, društveni i ekonomski uzroci otuđenja rada daju se sve veći naglasak, posebno u Das Kapitalu. Otuđeni rad se posmatra kao posledica tržišnog proizvoda, podele rada i podele društva na antagonističke klase. Kao proizvođači u društvu, radnici stvaraju dobra samo svojim radom. Ova roba je zamenljiva. Njihova vrednost je prosečna količina društvenog rada utrošenog na njihovu proizvodnju. Otuđenje radnika dobija svoju punu dimenziju u onom sistemu tržišne proizvodnje u kome mu se deo vrednosti dobara koje radnik proizvodi oduzima i pretvara u višak vrednosti, koji kapitalista privatno prisvaja. Tržišna proizvodnja takođe intenzivira otuđenje rada podstičući specijalizaciju, rad po komadu i osnivanje velikih preduzeća.

Politička i ideološka otuđenja

Ovo fundamentalno ekonomsko otuđenje praćeno je sekundarnim političkim i ideološkim otuđenjima, koja nude iskrivljenu predstavu i iluzorno opravdanje sveta u kome su i odnosi pojedinaca međusobno iskrivljeni. Ideje koje ljudi formiraju usko su povezane sa njihovom materijalnom delatnošću i njihovim materijalnim odnosima: „Čin predstavljanja, razmišljanja, duhovnog odnosa ljudi, izgleda da je direktna emanacija njihovih materijalnih odnosa. Ovo važi za sve ljudske aktivnosti: političke, intelektualne ili duhovne. „Ljudi proizvode svoje predstave i svoje ideje, ali to je kao živi ljudi, ljudi koji se ponašaju onako kako su određeni određenim razvojem njihovih proizvodnih moći. Pravo, moral, metafizika i religija nemaju svoju istoriju. „Ljudi koji razvijaju svoju materijalnu proizvodnju zajedno sa svojim stvarnim postojanjem modifikuju svoje načine razmišljanja i proizvode svog načina razmišljanja. Drugim rečima, „Nije svest ono što određuje postojanje, postojanje je ono koje određuje svest.“

U buržoaskom, kapitalističkom društvu pojedinac je podeljen na političkog građanina i ekonomskog aktera. Ova dvojnost predstavlja njegovo političko otuđenje, koje je dodatno pojačano funkcionisanjem buržoaske države. Iz ovog proučavanja društva na početku 19. veka Marks je došao do uvida u državu kao instrument preko kojeg imućna klasa dominira nad drugim klasama.

Ideološko otuđenje, za Marksa, poprima različite oblike, pojavljujući se u ekonomskim, filozofskim i pravnim teorijama. Marks je poduzeo opširnu kritiku prve u Das Kapitalu i druge u Nemačkoj ideologiji. Ali ideološko otuđenje se najviše izražava u religiji. Preuzimajući ideje o religiji koje su bile aktuelne u levim posthegelovskim krugovima, zajedno sa Fojerbahovom mišlju, Marks je religiju smatrao proizvodom ljudske svesti. To je odraz situacije osobe koja „ili sebe nije pobedila ili se već ponovo izgubila” (pojedinac u svetu privatne svojine). To je „opijum za narod“. Za razliku od Fojerbaha, Marks je verovao da će religija nestati tek sa promenama u društvu.

Politička ekonomija marksizma

Marksistička politička ekonomija proučava istorijske, sukcesivne načine društvene proizvodnje, ili sistem proizvodnih odnosa. Sve ideje marksizma, a politička ekonomija nije izuzetak, zasnovane su na dijalektičkom razumevanju prirode društva.

Glavna tema Marksove kritike u oblasti ekonomije bila je kapitalistički način proizvodnje. Ovom konceptu i svojim istraživanjima, Marks je posvetio svoje glavno delo – „Kapital“. U delu je otkrio osnovne zakonitosti postojanja savremenog društva i kritikovao ih kao nehumane i eksploatatorske. Osporiti ovu Marksovu poziciju je do danas prilično teško. Mnogi ljudi su prinuđeni da rade iz dana u dan da ne bi umrli od gladi, dok drugi žive od ovog rada, dok sami jedva rade.

Ruski i sovjetski marksizam

Ruski marksizam se odnosi na razvoj i primenu marksističke teorije u Rusiji, dok se sovjetski marksizam posebno odnosi na primenu marksističke teorije u Sovjetskom Savezu.

Glavne razlike između ruskog i sovjetskog marksizma potiču iz istorijskog konteksta u kojem su se razvijali. Ruski marksizam se pojavio krajem 19. veka. Kada su intelektualci i radnici počeli da se bore sa društvenim i ekonomskim problemima sa kojima se Rusija u to vreme suočavala. Kao što su industrijalizacija i eksploatacija.

Sovjetski marksizam se, s druge strane, pojavio nakon ruske revolucije 1917. godine, kada su boljševici, predvođeni Lenjinom, osnovali Sovjetski Savez. Sovjetski marksizam je karakterisao sprovođenje planske ekonomije i nacionalizacija sredstava za proizvodnju.

Jedno od ključnih načela sovjetskog marksizma bilo je verovanje u neophodnost avangardne partije da predvodi radničku klasu u revoluciji protiv buržoazije. Lenjin je verovao da samo visoko organizovana i disciplinovana partija može uspešno da zbaci kapitalizam i uspostavi socijalističko društvo.

Međutim, sovjetski marksizam je takođe karakterisao autoritarnost i suzbijanje političkog neslaganja. Sovjetska vlada je sprovodila strogu cenzuru i represiju političke opozicije, što je dovelo do kršenja ljudskih prava i političke represije.

Krajem 20. veka, Sovjetski Savez je doživeo značajne ekonomske i političke poteškoće, koje su na kraju dovele do njegovog raspada 1991. Danas, marksizam ostaje uticajna ideologija u Rusiji, a nasleđe sovjetskog marksizma nastavlja da bude predmet debate i proučavanja. među naučnicima i aktivistima.

Diktatura proletarijata

Lenjin je takođe stavljao veliki naglasak na vodeću ulogu partije. Već 1902. godine brinuo je o potrebi za kohezivnom strankom sa ispravnom doktrinom, prilagođenom potrebama tog perioda, koja bi bila pokretačka snaga među masama. I koja bi im pomogla da se upoznaju sa njihovom stvarnom situacijom.U ,, Šta treba da se uradi? „pozvao je na partiju profesionalnih revolucionara, disciplinovanih i dirigovanih, sposobnih da poraze policiju. Njen cilj treba da bude uspostavljanje diktature proletarijata. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno „podvrgnuti pobunu proleterskih i neproleterskih masa našem uticaju, našem pravcu, da to iskoristimo na najbolji mogući način.” Ali to nije bilo moguće bez doktrine: „Bez revolucionarne teorije, nema revolucionarnog pokreta“. Uoči oktobarske revolucije 1917. u Gosudarstvu i revoluciji (Država i revolucija) postavio je uslove za diktaturu proletarijata i suzbijanje kapitalističke države.

Lenjin je dao veliku važnost seljaštvu u formulisanju svog programa. Smatrao je da bi bila ozbiljna greška da ruski revolucionarni radnički pokret zanemari seljake. Iako je bilo jasno da je industrijski proletarijat činio avangardu revolucije, nezadovoljstvo seljaštva moglo se usmeriti u pravcu koji je povoljan za revoluciju. Stavljajući među ciljeve partije oduzimanje zemlje u privatnom vlasništvu. Već 1903. godine, na trećem kongresu partije, obezbedio je rešenje o tome. Nakon toga, diktatura proletarijata je postala diktatura proletarijata i seljaštva. Godine 1917. podsticao je seljake da zauzmu zemlju mnogo pre nego što je Ustavotvorna skupština odobrila agrarnu reformu.

Među Lenjinovim nasleđem sovjetskom marksizmu bilo je ono koje se pokazalo štetnim po partiju. To je bila odluka koju je po njegovom nalogu doneo 10. kongres partije u proleće 1921. godine, dok su se mornari pobunili u Kronštatu, a seljaci nemirni na selu, da se zabrani sve frakcije, svaka frakcijska aktivnost i svaka opozicija. Kao i političke platforme unutar stranke.

Marksizam na Kubi

Marksizam Fidela Kastra izrazio se kao odbacivanje nepravde u bilo kom obliku – političkom, ekonomskom ili socijalnom. U tom smislu je povezan sa liberalnom demokratijom i pan-amerikanizmom Simona Bolivara u Latinskoj Americi tokom 19. veka. Po svom liberalizmu, Kastrov rani socijalizam ličio je na različite francuske socijalizme prve polovine 19. veka. Tek postepeno se kastroizam poistovetio sa marksizmom-lenjinizmom, iako je od samog početka kubanske revolucije Kastro otkrio svoju privrženost određenim Marksovim idejama. Kastrov marksizam odbacuje neke od načela i praksi zvaničnog marksizma-lenjinizma: otvoreno je protiv dogmatizma, birokratije i sektaštva. U jednom smislu, kastroizam je marksističko-lenjinistička „jeres“. Ona uzdiže etos gerilske revolucije nad partijskom politikom. Istovremeno, ima za cilj da primeni čistiji marksizam na uslove Kube: navodni američki imperijalizam, ekonomija sa jednim usevom, nizak početni nivo političkog i ekonomskog razvoja. To se može nazvati pokušajem realizacije sinteze marksističkih ideja i ideja Bolivara.

Marksizam u zemljama u razvoju

Na pojavu marksističkih varijanti u zemljama u razvoju prvenstveno su uticali nerazvijena industrijska država i nekadašnji kolonijalni status dotičnih nacija. U tradicionalnom marksističkom pogledu, rast kapitalizma se vidi kao korak neophodan za raspad prekapitalističkog seljačkog društva i za uspon revolucionarne klase proletarijata. Neki teoretičari su, međutim, verovali da kapitalizam koji su uvele imperijalističke, a ne autohtone sile, održava, a ne uništava feudalnu strukturu seljačkog društva. I promoviše nerazvijenost, jer resurse i višak uzurpiraju kolonijalne sile. Štaviše, revolucionarni socijalistički pokret postaje podređen pokretu nacionalnog oslobođenja. Što krši Marksovu teoriju klasne borbe ujedinjujući sve domorodačke klase u zajedničkom cilju antiimperijalizma. Iz ovih razloga, mnoge zemlje u razvoju odabrale su da slede maoistički model. Sa njegovim naglaskom na agrarnoj revoluciji protiv feudalizma i imperijalizma, umesto starog sovjetskog. Druga alternativa, ona specifična za svet u razvoju, zaobišla je kapitalizam i zavisila je od utvrđene snage drugih komunističkih zemalja za podršku imperijalizmu.

Varijante marksizma – Maoizam

Maoizam je varijanta marksizma koja se razvila u Kini tokom 20. veka. A zasnovana je na idejama kineskog komunističkog lidera Mao Cedunga. Maoizam naglašava važnost seljaštva kao revolucionarne snage i tvrdi da bi selo, a ne urbana radnička klasa, trebalo da bude primarni fokus revolucionarne aktivnosti.

Maoizam takođe naglašava potrebu za stalnom revolucijom i klasnom borbom. Te verovanje da se revolucija može postići samo upotrebom nasilja. Maoisti odbacuju ideju mirne koegzistencije sa kapitalističkim zemljama. I zalažu se za politiku militantnog antiimperijalizma.

Pored toga, maoizam stavlja snažan naglasak na masovnu mobilizaciju i važnost pojedinca u revolucionarnom procesu. Mao je verovao da obični ljudi imaju potencijal da budu revolucionarni akteri i da je njihovo aktivno učešće ključno za uspeh revolucije.

Međutim, maoizam je kritikovan zbog svog naglaska na nasilju i zbog autoritarnosti i represije koje su karakterisale Maov režim. Mnogi su tvrdili da se maoizam udaljio od prvobitnih ideja i principa marksizma i da predstavlja odstupanje od demokratskih i humanističkih elemenata marksističke teorije. Uprkos ovim kritikama, maoizam ostaje značajna politička snaga u određenim delovima sveta.

Moderna relevantnost marksizma

Marksizam je politička i ekonomska teorija koja je imala značajan uticaj na globalnu istoriju. A njena aktuelnost danas se može videti u nizu različitih oblasti. Od akademske zajednice do političkih pokreta i partija, marksizam nastavlja da igra uticajnu ulogu u oblikovanju savremene misli i akcije.

Jedna oblast u kojoj marksizam ostaje veoma relevantan je akademska zajednica. Marksistička teorija pruža kritičko sočivo kroz koje naučnici mogu analizirati društvo i ekonomiju. I nastavlja se proučavati i raspravljati u različitim oblastima, od ekonomije i političkih nauka do sociologije i književnosti.

Marksizam takođe ostaje relevantan u debatama o socijalnoj pravdi, nejednakosti i eksploataciji. Dok naučnici nastavljaju da se bore sa pitanjima kao što su siromaštvo, rasizam i klimatske promene. Marksističke ideje nude okvir za razumevanje osnovnih struktura moći koje oblikuju naš svet.

Socijalističke i komunističke političke partije širom sveta nastavljaju da se oslanjaju na marksističku teoriju. Dok nastoje da donesu političke i ekonomske promene. Od Radničke partije Koreje u Severnoj Koreji do Komunističke partije Indije (marksističke), ove stranke tvrde da marksistički pristup politici nudi put ka pravednijem i pravednijem društvu.

Iako su se mnoge od ovih partija suočile sa izazovima i neuspesima poslednjih godina, one nastavljaju da igraju važnu ulogu u oblikovanju političkog diskursa i mobilizaciji ljudi oko pitanja socijalne i ekonomske pravde.

Savremeni društveni pokreti pod uticajem marksizma

Konačno, marksizam je takođe imao značajan uticaj na savremene društvene pokrete. Posebno one koji su fokusirani na pitanja kao što su radnička prava, ekološka pravda i antikapitalizam. Od pokreta Occupi do kampanje ,,Borba za 15 dolara“, marksističke ideje su bile centralne za mnoge zahteve ovih pokreta za sistemskim promenama.

Marksističke ideje su takođe bile uticajne u razvoju feminističkih i antirasističkih pokreta. Pošto su aktivisti nastojali da shvate kako se sistemi ugnjetavanja ukrštaju sa ekonomskom i političkom moći. Oslanjajući se na marksističku teoriju, ovi pokreti su bili u stanju da razviju nijansiraniju kritiku statusa kuo i da artikulišu alternativne vizije za pravedniji i pravedniji svet.

Marksizam nastavlja da bude važna i uticajna teorija u savremenom svetu. Njegova relevantnost se može videti u različitim oblastima, od akademskih istraživanja do političkih partija i društvenih pokreta. Dok nastavljamo da se borimo sa pitanjima nejednakosti, eksploatacije i socijalne pravde. Marksističke ideje nude dragocen okvir za razumevanje osnovnih struktura moći i zamišljanje pravednije i pravednije budućnosti.

Marksizam – Zaključak

U ovom textu istraživali smo osnovne principe marksizma, njegovu istoriju i primenu u praksi. Videli smo da marksizam nudi snažnu kritiku kapitalizma. Naglašavajući eksploataciju i nejednakost svojstvenu sistemu i pozivajući na pravednije i pravednije društvo.

Takođe smo videli da marksizam ostaje veoma relevantan u savremenim debatama oko socijalne pravde, ekonomske nejednakosti i političke moći. Od akademskih istraživanja do političkih partija i društvenih pokreta, marksističke ideje nastavljaju da oblikuju način na koji razmišljamo i nastojimo da se pozabavimo ovim pitanjima.

Gledajući u budućnost, jasno je da će marksizam nastaviti da igra značajnu ulogu u oblikovanju političkog i ekonomskog diskursa. Dok se suočavamo sa hitnim izazovima poput klimatskih promena, ekonomske nejednakosti i porasta autoritarnosti, marksističke ideje nude dragocen okvir za razumevanje osnovnih uzroka ovih pitanja i zamišljanje alternativne budućnosti.

Istovremeno, marksizam nije bez svojih ograničenja i izazova. O kritikama teorije, i praktične i filozofske, i dalje se raspravlja, a u toku je diskusija o tome kako primeniti marksističke ideje u praksi.

U zaključku, marksizam ostaje važna i uticajna teorija koja nastavlja da oblikuje naše razumevanje sveta i naše napore da dovedemo do društvenih i ekonomskih promena. Bilo da se radi o akademskom istraživanju, političkom organizovanju ili društvenim pokretima, marksističke ideje nude snažnu kritiku statusa kvo i viziju za pravednije i pravednije društvo.

Kako idemo napred, važno je nastaviti da se kritički bavimo marksizmom, istražujući njegove snage i slabosti i nastojeći da nadogradimo njegove uvide na načine koji su relevantni za izazove sa kojima se danas suočavamo. Čineći to, možemo raditi na pravednijoj i pravednijoj budućnosti za sve.

Ukoliko posedujete antikvite koje želite da prodate po najboljim cenama otkupa, možete pogledati koje sve predmete otkupljujemo na : OTKUPLJUJEMO – Antikvarnica Beograd – Belgrade Antiques.